>О чему се пише у тој књизи?
<Као што и сам наслов каже, ова књига је мисаони роман о српским
речима, где су испричане «тајне» о настанку, значењу и животу неких
речи које се користе у српском језику. Књига почиње причом о тајни
имена Александар која ову реч види и осветљава као српску реч. Овакве
«ВИДЕЈЕ» отварају нове видике, са којих се многа знања и незнања
другачије виде. Свака реч је тумачена на посебан начин, али се ипак
водило рачуна о томе да треба повезати те речи тако да чине једну
српску причу о српским речима и српској историји.
>Зашто има толико придева «српски»?
< Зато што у данашњој српској памети и знању има толико «несрпског» да
више учени Срби незнају како да буду Срби. Туђе речи, туђа учења, туђа
историја, туђи владари су толико утицали на свест људи да се и свест
српског народног бића променила до неке границе иза које се више незна
шта је српско, а шта није. Врхунац туђинског у српској памети је учење
о сеоби Словена, чиме се српском народу секу корени и одузима право на
постојаност. Нажалост, све то није присутно само у српском народу, већ
је у мањој или већој мери присутно и код осталих славијанских народа.
>Да ли је име Александар можда српска реч?
< Зашто можда? Без обзира на то што у многим светским књигама пише да
је реч Александар грчког порекла са значењем бранитељ човека (Бранко),
ту реч можемо видети и објаснити као српску реч. Ова књига почиње
управо тумачењем тајне настанка и значења ове речи и она је иста и код
Македонаца, Бугара, Руса и осталих славијанских народа. Реч Александар
(ЈА-ЛЕК-САН-ДАР) је најузвишенији пример постојаности језика који живи
од давнина и постоји и данас у неизмењеном облику.
> Шта је то Александар?
< Александар је реч-име које се користи у многим језицима, од
најстаријих времена. Прве историјске записане личности са именом
Александар се појављују на простору Балкана у Македонији, а
најпознатији је био трећи македонски краљ са овим именом који је
познат као Александар Велики Македонски. Највише записа о њему има на
грчком језику и зато се закључује да је он био Грк. Међутим, постоје
многи докази да Александар Македонски није био Грк. Права истина о
његовом народном припадању још увек се не може утврдити, јер се још
незна права истина о старим народима на Балкану.
>Како је то могуће када су сва знања кренула из Грчке, са Балкана?
< То јесте тако, али се ту крије и највећа тајна. Највише записа о
старим временима има на грчком језику, али су тада на просторима
Балкана, поред грка, живели и други народи, који су записани у
историји (Трачани, Дардани,Трибали, Илири итд). По данашњој званичној
историји, сви ти народи су нестали, не постоје више, само су Грци
остали тамо где су били и пре две хиљаде година. На Балкан су дошли
пре хиљаду и више година Словенска племена и ту су и сада. Из ове две
чињенице, ако су истините, је направљена историја Балкана, по којој су
Срби и остала јужно-словенска племена уништили (нема их више)
дотадашње народе. Из тог закључка о истребљењу старих народу и доласку
нових «варварских» народа изводи се читава политика нове Еврпе у
последња два века. А главна чињеница, о сеоби Словена, је лажна, па
су и сви закључци лажни и кривоклетни.
>Зашто је то тако?
< Зато што је природно да је тако. Интереси одређују животне токове, а
велики историски догађаји су одређени интересима великих народних
група. Грци, у старим записима, увек сликају и величају себе а
унижавају друге народе. Тако се понашају и други народи. Волети Ближње
је Божја заповест. Јачи побеђују и при томе се служе свим могућим
средствима, од оружја до лажи и превара. Хомерски еп Илијада је
најбољи доказ за све то. Али је природно да нису сви људи исти, сви
народи исти итд. На срећу, или на жалост, Срби су сада исто што и
тада, пре две и више хиљада година, извор за стварање нових народа и
држава.
> Ко је био Александар Македонски?
< Сигурно је да није био Грк, родио се и био краљ у области која се
зове Македонија, потекао је из народа који је живео на читавом Балкану
и, ако се пође од истине да није било сеобе Словена, припадао је неком
старословенском народу. Речи из којих се састоји његово име су основне
и толико старе да се исто изговарају и исто значе у свим словенским
језицима.
> Али, то из основе мења многе историјске поставке.
< Да, та природна и логична истина је основа за постојање огромне
славијанске цивилизације и културе. То је извор свих сукоба у познатој
историји Европе. Долазак трговачких народа у Европу са Блиског истока
и преношење владарских знања из египатских, вавилонских и персијских
царства, довели су до стварања јаких градова-држава на медитерану, да
би на крају стварање римског царства довело до врха идеју о светском
царству. Царству су потребни поданици и животни простор. Народ
истородног словенског рода и језика, који је насељавао највећи део
тадашње Европе, је био највећа брана за стварање великог царства у
Европи. То је извор скоро свих великих сукоба и ратова у Европи у
последњих две хиљаде година.
> Где се ту налазе Срби?
< Срби, са осталим истородним словенским племенима, су на просторима
Балканског полуострва били већинско становништво, некада давно у
великој мери, а данас у мери више-од-пола. Хиљаду и више година
римског и византијског царства није успело да изврши потпуну
романизацију као што је извршена на просторима данашње Италије,
Шпаније, Француске и, у новије време, Румуније и Албаније. Али су зато
остали дубоки резови на истородном словенском народном бићу. Они који
су се приклонили Риму постали су велики католици, други су се везали
више или мање за Византију. Тако су настали, стицајем историјских
околности, нови народи који су говорили истим језиком али су ратовали
за туђе цареве. На несрећу, Срби су били на средини Балкана, тако да
се граница раздвајања стално померала преко српских станишта, што је
имало за последицу још већа страдања. На крају су дошли Турци, такође
из Азије, и они су за петсто година владања и турчења оставили јаке
трагове који се јасно виде и трагично осећају на рањеном србском лицу
и бићу.
> Да ли је морало да буде све тако трагично?
< Трагичност је релативна. Срећа није у осмеху. Ситост није у пуном
стомаку. Снага није у великим рукама. Знање није у дугим причама. Вера
није у златним иконама. Многи садашњи народи Европе су можда некада
говорили словенским речима, а сада их се гаде. Одрицање од свог рода
није лако и то није било лако преживети. Основно питање је да ли је
лакше живети са истином или без ње.
> Које су «друге српске речи»
< Као у сваком језику, и у српском језику има много речи. Неке су
изворне, а има и речи које су узете из страних речника. Постоје и врло
старе речи које се користе од давнина и врло је тешко утврдити како су
оне настале. Посебан проблем су речи сличне речима у грчком језику,
јер се поставља основно питање ко је од кога узео реч. Нажалост, до
сада су се ти спорови увек решавали тако што се полазило од
предпоставке да су српске речи настајале од грчких речи. Ова књига има
за циљ да многе такве претпоставке доведе у питање и нађе разуман опис
настанка и значења тих, наводно, грчких речи. У књизи су тумачене и
неке речи везене за историјске личности и веронауку.
> Велики део књиге је посвећен настанку хришћанства?
< Александар је већ за живота проглашен за Бога и његове владарске
идеје су имале у основи много заједнишког са касније насталим
хришћанством. У овој књизи је описан један, врло вероватан и могући,
историјски ток настанка хришћанства који има извориште у Александру
Македонском и његовој владарској идеји за ослобођење свих људи од
робства. Историјски се тај процес завршио у време цара Константина,
римског цара из Ниша, који је дозволио слободу веровања у Бога који је
завршио свој живот на крсту. И Александар и Константин су потекли са
истог географског простора јужног и централног Балкана, њихове војске
су сабране са истог простора, обојица су имали идеје ослобођење од
робства.
>Ко су били први хришћани?
< У времену од неколико векова успона и трајања римског царства,
небројено много људи је, због слободарских идеја и немирења са
робством, завршавало свој живот најстрашнијом казном, а то је било
умирање на крсту. Неколико стотина година робовања и милиони распетих
на крсту су темељ нове вере у своје КРСТ-ЈАНЕ, који су били у
стварности борци за слободу свог народа. Ти крст-јани су били у
највећем броју Срби и остали словенски слободари. Та вера је призната
народима на Балкану и у Европи, а центар је наводно био у Јерусалиму.
То нема никакву логику и тиме се само доказује теза о лажној историји.
Хришћанство је Крст-јанство и ко то разуме он право-слави своје
свете-страдалнике.
> Има ли још тајни о српским речима?
< Много је тајни, још увек. Сунце ће морати још много пута да се роди
и осветли наше видике, како би наше очи виделе пут истине, а наш ум
створио наук о нашим србским речима.
У Нишу, 11.06.2007 г.
Стојан Станојевић
<Као што и сам наслов каже, ова књига је мисаони роман о српским
речима, где су испричане «тајне» о настанку, значењу и животу неких
речи које се користе у српском језику. Књига почиње причом о тајни
имена Александар која ову реч види и осветљава као српску реч. Овакве
«ВИДЕЈЕ» отварају нове видике, са којих се многа знања и незнања
другачије виде. Свака реч је тумачена на посебан начин, али се ипак
водило рачуна о томе да треба повезати те речи тако да чине једну
српску причу о српским речима и српској историји.
>Зашто има толико придева «српски»?
< Зато што у данашњој српској памети и знању има толико «несрпског» да
више учени Срби незнају како да буду Срби. Туђе речи, туђа учења, туђа
историја, туђи владари су толико утицали на свест људи да се и свест
српског народног бића променила до неке границе иза које се више незна
шта је српско, а шта није. Врхунац туђинског у српској памети је учење
о сеоби Словена, чиме се српском народу секу корени и одузима право на
постојаност. Нажалост, све то није присутно само у српском народу, већ
је у мањој или већој мери присутно и код осталих славијанских народа.
>Да ли је име Александар можда српска реч?
< Зашто можда? Без обзира на то што у многим светским књигама пише да
је реч Александар грчког порекла са значењем бранитељ човека (Бранко),
ту реч можемо видети и објаснити као српску реч. Ова књига почиње
управо тумачењем тајне настанка и значења ове речи и она је иста и код
Македонаца, Бугара, Руса и осталих славијанских народа. Реч Александар
(ЈА-ЛЕК-САН-ДАР) је најузвишенији пример постојаности језика који живи
од давнина и постоји и данас у неизмењеном облику.
> Шта је то Александар?
< Александар је реч-име које се користи у многим језицима, од
најстаријих времена. Прве историјске записане личности са именом
Александар се појављују на простору Балкана у Македонији, а
најпознатији је био трећи македонски краљ са овим именом који је
познат као Александар Велики Македонски. Највише записа о њему има на
грчком језику и зато се закључује да је он био Грк. Међутим, постоје
многи докази да Александар Македонски није био Грк. Права истина о
његовом народном припадању још увек се не може утврдити, јер се још
незна права истина о старим народима на Балкану.
>Како је то могуће када су сва знања кренула из Грчке, са Балкана?
< То јесте тако, али се ту крије и највећа тајна. Највише записа о
старим временима има на грчком језику, али су тада на просторима
Балкана, поред грка, живели и други народи, који су записани у
историји (Трачани, Дардани,Трибали, Илири итд). По данашњој званичној
историји, сви ти народи су нестали, не постоје више, само су Грци
остали тамо где су били и пре две хиљаде година. На Балкан су дошли
пре хиљаду и више година Словенска племена и ту су и сада. Из ове две
чињенице, ако су истините, је направљена историја Балкана, по којој су
Срби и остала јужно-словенска племена уништили (нема их више)
дотадашње народе. Из тог закључка о истребљењу старих народу и доласку
нових «варварских» народа изводи се читава политика нове Еврпе у
последња два века. А главна чињеница, о сеоби Словена, је лажна, па
су и сви закључци лажни и кривоклетни.
>Зашто је то тако?
< Зато што је природно да је тако. Интереси одређују животне токове, а
велики историски догађаји су одређени интересима великих народних
група. Грци, у старим записима, увек сликају и величају себе а
унижавају друге народе. Тако се понашају и други народи. Волети Ближње
је Божја заповест. Јачи побеђују и при томе се служе свим могућим
средствима, од оружја до лажи и превара. Хомерски еп Илијада је
најбољи доказ за све то. Али је природно да нису сви људи исти, сви
народи исти итд. На срећу, или на жалост, Срби су сада исто што и
тада, пре две и више хиљада година, извор за стварање нових народа и
држава.
> Ко је био Александар Македонски?
< Сигурно је да није био Грк, родио се и био краљ у области која се
зове Македонија, потекао је из народа који је живео на читавом Балкану
и, ако се пође од истине да није било сеобе Словена, припадао је неком
старословенском народу. Речи из којих се састоји његово име су основне
и толико старе да се исто изговарају и исто значе у свим словенским
језицима.
> Али, то из основе мења многе историјске поставке.
< Да, та природна и логична истина је основа за постојање огромне
славијанске цивилизације и културе. То је извор свих сукоба у познатој
историји Европе. Долазак трговачких народа у Европу са Блиског истока
и преношење владарских знања из египатских, вавилонских и персијских
царства, довели су до стварања јаких градова-држава на медитерану, да
би на крају стварање римског царства довело до врха идеју о светском
царству. Царству су потребни поданици и животни простор. Народ
истородног словенског рода и језика, који је насељавао највећи део
тадашње Европе, је био највећа брана за стварање великог царства у
Европи. То је извор скоро свих великих сукоба и ратова у Европи у
последњих две хиљаде година.
> Где се ту налазе Срби?
< Срби, са осталим истородним словенским племенима, су на просторима
Балканског полуострва били већинско становништво, некада давно у
великој мери, а данас у мери више-од-пола. Хиљаду и више година
римског и византијског царства није успело да изврши потпуну
романизацију као што је извршена на просторима данашње Италије,
Шпаније, Француске и, у новије време, Румуније и Албаније. Али су зато
остали дубоки резови на истородном словенском народном бићу. Они који
су се приклонили Риму постали су велики католици, други су се везали
више или мање за Византију. Тако су настали, стицајем историјских
околности, нови народи који су говорили истим језиком али су ратовали
за туђе цареве. На несрећу, Срби су били на средини Балкана, тако да
се граница раздвајања стално померала преко српских станишта, што је
имало за последицу још већа страдања. На крају су дошли Турци, такође
из Азије, и они су за петсто година владања и турчења оставили јаке
трагове који се јасно виде и трагично осећају на рањеном србском лицу
и бићу.
> Да ли је морало да буде све тако трагично?
< Трагичност је релативна. Срећа није у осмеху. Ситост није у пуном
стомаку. Снага није у великим рукама. Знање није у дугим причама. Вера
није у златним иконама. Многи садашњи народи Европе су можда некада
говорили словенским речима, а сада их се гаде. Одрицање од свог рода
није лако и то није било лако преживети. Основно питање је да ли је
лакше живети са истином или без ње.
> Које су «друге српске речи»
< Као у сваком језику, и у српском језику има много речи. Неке су
изворне, а има и речи које су узете из страних речника. Постоје и врло
старе речи које се користе од давнина и врло је тешко утврдити како су
оне настале. Посебан проблем су речи сличне речима у грчком језику,
јер се поставља основно питање ко је од кога узео реч. Нажалост, до
сада су се ти спорови увек решавали тако што се полазило од
предпоставке да су српске речи настајале од грчких речи. Ова књига има
за циљ да многе такве претпоставке доведе у питање и нађе разуман опис
настанка и значења тих, наводно, грчких речи. У књизи су тумачене и
неке речи везене за историјске личности и веронауку.
> Велики део књиге је посвећен настанку хришћанства?
< Александар је већ за живота проглашен за Бога и његове владарске
идеје су имале у основи много заједнишког са касније насталим
хришћанством. У овој књизи је описан један, врло вероватан и могући,
историјски ток настанка хришћанства који има извориште у Александру
Македонском и његовој владарској идеји за ослобођење свих људи од
робства. Историјски се тај процес завршио у време цара Константина,
римског цара из Ниша, који је дозволио слободу веровања у Бога који је
завршио свој живот на крсту. И Александар и Константин су потекли са
истог географског простора јужног и централног Балкана, њихове војске
су сабране са истог простора, обојица су имали идеје ослобођење од
робства.
>Ко су били први хришћани?
< У времену од неколико векова успона и трајања римског царства,
небројено много људи је, због слободарских идеја и немирења са
робством, завршавало свој живот најстрашнијом казном, а то је било
умирање на крсту. Неколико стотина година робовања и милиони распетих
на крсту су темељ нове вере у своје КРСТ-ЈАНЕ, који су били у
стварности борци за слободу свог народа. Ти крст-јани су били у
највећем броју Срби и остали словенски слободари. Та вера је призната
народима на Балкану и у Европи, а центар је наводно био у Јерусалиму.
То нема никакву логику и тиме се само доказује теза о лажној историји.
Хришћанство је Крст-јанство и ко то разуме он право-слави своје
свете-страдалнике.
> Има ли још тајни о српским речима?
< Много је тајни, још увек. Сунце ће морати још много пута да се роди
и осветли наше видике, како би наше очи виделе пут истине, а наш ум
створио наук о нашим србским речима.
У Нишу, 11.06.2007 г.
Стојан Станојевић
Нема коментара:
Постави коментар